JULIJA BISAK, SJAJAN GLAS I JOŠ LEPŠI STAS NAŠE RAVNICE

SVE DOK JE TVOGA PLAVOG OKA!

     Posle mnogo leta pod otvorenim nebom Vojvodine na festivalu tamburaške muzike sveta- „Srbobran 2007“, slušamo i široko razgoračenih očiju gledamo u Juliju Bisak: naravno, tu su i Zvonko Bogdan i Osam tamburaša sa Petrovaradina Mileta Nikolića i Čiče Sladića.

-         Sve je skoro kao nekada, divno se osećam u ovom društvu i pred publikom koja zna šta je tamburaška muzika, ozarena, nasmejana i vesela priča Julija Bisak iako je putovala više od dana i noći iz dalekog Melburna do Srbobrana.

-         Poziv za ovaj festival se ne odbija, Zvonko Bogdan i tamburaši sa Petrovaradina su deo mojih najlepših sećanja.

Julija Bisak je bila najpoželjniji sopran nekadašnjeg Novog Sada, pesme „Sve dok je tvoga plavog oka“, „Ko siroče rastao sam“, „Sep roža“ i niz mađarskih romansi odzvanjali su godinama terasom na Tvrđavi i svako ko je bar jednom bio na „Đavi“, a nije slušao Osam tamburaša Janike Balaža, Zvonka Bogdana i Juliju Bisak, propustio je u životu mnogo.

-         Život je i pesma i čežnja, ali i –egzistencija, zato sam pre 14 godina otišla u Melburn, u daleko Australiju i samo navratim u moju ravnicu. Tamo daleko zapevam retko, imala sam koncert sa mađarskim muzičarima iz Pešte u melburnskoj „Mađarskoj kući“, bilo je lepo, podržali su me i moji australijski prijatelji, ali nije to ovako naški i vojvođanski. Videli ste kako me je primila publika na Festivalu u Srbobranu. Nezaboravna je ovo noć. I da znate, vratiću se opet, kadgod mogu eto me u Vojvodini, kazuje u razgovoru za „Dnevnik“ dama vulkanskog temperamenta, velikih bademastih zelenih očiju i stasa ko nekad. Dok govori, Julija gestikulira kao da želi da animira i šarmira sve oko sebe. Ima lepu reč i za Mileta i Čiču, a sa Zvonkom se u međuvremenu dogovara oko nastupa na bini. Sjajno odabrana haljina, majica od cica, a cipele od zlata, kao da jedva čeka pesmu da zapeva. – Odgovara mi ležeran način odevanja, pa na sceni mogu da se razmahnem, da pevam i glasom i stasom.

Sećamo se, takva je bila Julija i iz novosadskih dana.

-         Kada dođem u Novi Sad ne znam šta ću pre, tu sam došla sa mužem, novim, australijskim, a koliko sutra stiže mi ćerka Hartig iz Amsterdama, violončelista je i svira u nacionalnom orkestru Holandije, tako sam se zaželela i nje i svih mojih, a onda ćemo svi zajedno na Brač i u Bol na odmor, jadranska ostrva su najlepša na planeti i radujemo se skorom kupanju u plavom Jadranu. Zatim ću se vratiti u Novi Sad i tek krajem avgusta putujem u Australiju.

Muzika i pesma su Julijina ljubav, život njen, a o Zvonku veli:

-        Postoje ljudi koji prođu kroz vaš život i oplemene vas; zaista je privilegija pevati sa Zvonkom Bogdanom i uz pratnju muzičara kakvi su Čiča, Mile i Bocan. Svako u životu dobija šansu koju bi trebalo da prepozna i iskoristi. Uživala sam u mladosti nastupajući sa ovim momcima, kasnije me je život usmerio na daleke vode, ali sve je to život i- sudbina.

A da li bi nešto sada menjala?

-  Stalno se nešto prebrojavam, možda i bih, a možda je baš dobro ovako kako je bilo. Ima tamo gore jedan inžinjer koji sve to projektuje i mi se verovatno u svemu jako malo pitamo. Trudim se sada da dodam životu ukus novog veka, da sačuvam svoju izvornu snagu. Sa emocijama pevam moje romanse, tu novu turbo muziku i ne znam i ne slušam, a kada se nađem u starom društvu sve se zna. I pesme, repertoar i svaki mig iz orkestra osećam kao da smo sve ove godine bili zajedno.

  Nestrpljiva je Julija, jedva čeka izlazak pred publiku. Iako je već ponoć prošla, živahnija je da ne može više biti.

-        Znam da će biti sve O.K. Valjda me pamte stariji, a ovi mlađi nek uživaju u mađarskim romansama, to je muzika pozitivnih vibracija, ima i ljubavi i čežnje, a i –bola. Pa kakva je ljubav ako ne pustiš i suzu koju?

   „Moja mala nema mane“, uskoro se čuo duet bez premca- pevali su zvonko Bogda i Julija Bisak. Za neke to možda i nije vest, a za nostalgične panonske bećare to je i vest i sećanje na vreme koje se, tek, na kašičicu vraća.

  Sve je lepo kad se tako gleda, kazala su njena plava oka dva. Julija Bisak i Zvonko Bogdan iz vremena koje se vratit' neće. I neka. Bilo je lepo!

                                                                                             Dnevnik 15. jul 2007.  J. Tanurdžić

SAMO TAMBURICE SMEJU SIĆANO DA VEZU DOK SRBOBRANCI SVEČARE PETROVDAN

    Bilo je i biće, kažu Srbobranci. Dok je nas, sviraće tamburaši. A, bogami, godinama nije bilo kerenja uz tamburu u varoši gde je sviro Jovica u “Balkanu”, u kojoj je iznedren tanani zvuk Lazicine violine i Jozine kontre. Nekad, a tako se u poslednjoj deceniji prošlog veka uglavnom počinjao i završao divan o Srbobranu, o Sentomašu negdanjem.

   “Balkan” je bio sinonim ravnice i Vojvodine naše za dobre tamburaše. Dolazili su Beograđani, putnici iz Pešte i Beča planirali da na svom prolasku Vojvodinom obavezno svrate u “Balkan”, na roglju Karađorđeve i Maršala Tita da čuju Jovicu i Lazicu i vide sve ono što je bila legenda o sentomaškom bećarluku.

    O Petrovom danu, na slavu crkvenu i varošku, to je bila obaveza, doći i bećariti se u varoši Dunđerskih, Gavanskih, Kaćanskih, Mudrinskih, Kurjačkih, Belićevih, u varoši u koju je i kralj Aleksandar na svečare u kumovskoj kući Dunđerskih umeo da zanoći.

    A, onda je sve nekako zamrlo. Nije bilo kafana, onih pravih laloških s tamburašima, samo se pominjalo vreme kada je Srbobran imao 37 kafana s tamburaškom muzikom, kada nije mogo svako da sedi u “Balkanu”, al’ zato je bilo i “Lipe” i kafane “Beograd”, u kojoj je pevao Mile Bogdanović, a na počasnoj sofi mesto imala profesorka Pava, koja nas je nemačkom učila. Išlo se i kod Ćope, tamo su manje-više Vrbašani dolazili, a kod Unčića, Begluka pa i Tuka slušala se prava tamburaška muzika. Imao je Srbobran u nekom dobu i dva hotela, dnevne novine, a ponajviše bilo je bećara.

    I, doživesmo i petrovdansku noć, srbobransku i sentomaški bećarsku. Neki novi mladi ljudi koje je okupio lordmer varoški gos’n Ranko Gajin osmislili su “Srbobran fest 2007”, festival tamburaške muzike sveta pod otvorenim nebom Vojvodine. Više od desetak hiljada poklonika muzičke baštine i tradicionalnih vrednosti Vojvodine skupilo se na trgu, između pravoslavne crkve i opštinske kuće.

     Na korak od starog dobrog “Balkana” pevao je Zvonko Bogdan. Svirali su i pevali Osam tamburaša Janike Balaža, Mile, Bocan, Čiča, Dragan, a kad su krenuli od Sombora pa do Subatice preko Sentomaša, Zvonko, a nešto kasnije i dva plava oka Julije Bisak, sve je bilo ko nekada. Samo “Balkana” nema, a kako su me uveravali u mom Srbobranu, sagradiće “i lepšiji i - stariji”!

    Da je tambura večna i da zaborava nema uverili su nas dečji tamburaški orkestar iz Ravnog Sela, orkestar “Dogovor” i “Hajo”, a šta tek reći o zvucima Bricinog osmerca “Zorule”, a tek o glasu i stasu Brataša? Orkestar Stevice Jovanovića Čvarka nas je baš vratio na one dve prečage ulaza u “Balkan”. Svirali su i pevali Čvarkovi tamburaši kao da ih je Jovica vežbo i propitivo.

    E, o Banetu Garavom i njegovom “Sokaku” mora se reći koja više. Bane je osmislio i realizovao ovaj srbobranski svetski tamburaški festival. Priznaju to Srbobranci, jer kada je sve krenulo pre tri godine i kad Petrovdan nije bio samo šetnja korzom i poneko pivo u polupraznim kafanama, kako je to bilo s kraja prošlog veka, Bane Garavi je pozvao Zvonka Bogdana, bez koga bi ipak sve bilo drugačije, i - krenulo je.

    Srbobran i Sentomaš su stvarno tamburaški centar planete.

   I zato ne treba da čudi proglas predsednika opštine gos’n Gajina da u svakoj kafani i bircuzu, pa i kafiću, na Petrovdan mora da se čuje “Ko te ima, taj te nema”, il’ još bolje i pravične - “Sentomaški laze ej”.

   Možda je mogao Branko Gajin i mudrije da naredi, da zamoli, ali bilo je kako je bilo. Pa nek je neki laloški kontraš, a tak’i smo, i pušto elektriku u svom kafiću. Oprošteno mu je. Nema kazne, novčane. Sam će to brzo shvatiti.

   A, Bane Garavi i Branko Gajin su već danas počeli pripreme za Srbobran fest 2008. Zvonko Bogdan će doći, Mile i Čiča će svirati, za Juliju ne znamo, ali znamo da će Srbobran celi i još više gostiju ove varoši cupkati na trgu kod crkve i opštine uz zvuke tambure pod otvorenim nebom Vojvodine.

Jovan Tanurdžić